Шта све може бити играчка за дете?

Најшира дефиниција каже да су играчке сва средства којима се дете служи у игри.

Основна карактеристика по којој се деца разликују од одраслих и захваљујући којој деца могу да успешно уче и развијају се, је неутољива радозналост и стална потреба за искуствима сваке врсте. Због тога је важно да средина у којој дете одраста буде подстицајна али и да омогућава детету да буде активно, односно да подстицаје може да користи релативно самостално, да их испитује и користи на разне начине, открива њихова својства и нове могућности за примену. Деца се играју разним метеријалима који нису направљени специјално за игру. Сви знамо да су омиљени материјали за игру нпр.кухињски судови. Деца воле да их истражују, разгледају, играју се шерпама и поклопцима, слажу једне у друге, призводе звуке. Оно што је заједничко за игру и истраживање је практично деловање, понављање, одсуство принуде и задовољство. Када истраже предмете деца почињу да се њима играју. Игра је циљ сама себи. У њој дете може слободно да комбинује, ослобођено је страха да ће нешто погрешити, у игри дете изражава унутрушње потребе, личне доживљаје, осећања, испробава и открива различите могућности, комбинује, делује инвентивно, флексибилно, замишља и машта.Захваљујући руковању играчкама и предметима деца откривају особине ствари и појава. Па тако откривају да лопта може да се баца, котрља, хвата, бицикл да може да се гура, вози, да се неко вози, ...

Дете учи играјући се. Већ крајем прве године, деца почињу да користе предмете који се употребљавају у домаћинству и да посматрањем како их одрасли користе и имитирањем начина на који их користе, постепено овладавају њима и користе их. На овом узрасту, јављају се већ и прве симболичке замене, па дете док овладава одређеним радњама „пије“ из празне шоље, „чешља“ се коцком за слагање, „храни“ лутке, „изводи је у шетњу“. Ово су почетци дечјих симболичких игара а које сви знамо као игре „кобајаги“ или „као да“. На овом узрасту то су игре с предметима а већ крајем друге године деца у играма почињу да усвајају улоге и да се играју из преузетих улога. Игра добија садржај који се све више помера на односе међу људима. На млађим узрастима у овим играма деци су потребни јаки перцептивни ослонци па је важно да играчке личе на реалне предмете. Како деца расту, тако се развијају други симболички системи репрезентације па тако и деца више користе неструктуиране играчке и симболичке замене. Нпр. ако у игри породице дете треба да обави куповину, млађе дете ће понети торбу, спремити новчаник,као отићи, напунити торбу,... док ће се старије у игри само окренути у круг, гестом показати да је обавило куповину и као спустити тешку торбу. Деца у овим играма прерађују сопствено искуство. Садржаји игре су све оно што је дете видело, доживело. Кроз игру дете изражава свој лични однос према свету који га окружује и према свему што му се у животу дешава. Познати психолг Л.Виготски истиче да игра није просто сећање на доживљено већ стваралачка прерада ранијих утисака, њихово комбиновање и стварање од њих нове стварности. Он такође наглашава да сви каснији облици стваралачког изражавања деце: цртање, певање, сликање, глума, плес, свирање, који су доминантни на школском узрасту, имају основу у играма „кобајаги“. Симболичка игра је најразвијенија на узрасту 4 до 5 година. Већ у години пред полазак у школу деца се и даље играју али их све више интересују друштвене игре.

И да се вратимо на почетно питање, шта све може бити играчка?

Има играчака које су пригодне и привремене као и таквих којима се деца стално играју, исто тако има играчака које се купују и предмета који су претворени у играчке. Пригодне играчке могу бити предмети и матријали на које дете наилази у природи : биљке, цвеће, плодови, кестење, жир, песак, шљунак, вода, лишће, грање,земља, перје. Могу бити кућни предмети: посуђе, мали кућни апарати, ситнији намештај, прибор за јело. Играчке можемо израђивати са децом од разних рециклираних материјала нпр.кутија, ролни, чепова, комада дрвета, пластичних чаша, шрафова, и сл. Омиљен материјал за игру деце свих узраста је тесто које може да се прави,моделује, боји јестивим бојама, пече, суши. Сталне играчке су најчешће купљене (мислимо на предмете који су произведени да би послужили за игру) или су их израдили заједно деца и одрасли као што су змајеви од папира, ветрењаче, воденице, лутке на штапу или гињол, и сл. Да би подстицали дечју игру и стваралачко конструисање важно је да деци буду доступни различити материјали и играчке. Комбиновањем различитих материјала деца упознају својства предмета, развијају машту и креативност, комуницирају и друже се, истражују, постављају питања, решавају проблеме...уче и развијају се.

Важно је још да истакнемо ограничења у погледу коришћења играчки.

Играчке могу да буду прогутане, гурнуте у усну или носну шупљину....зато је важно да играчке за бебе или њихови делови не смеју бити мањи од 7 центиметара за бебе,а 3 до 4 за старију децу предшколског узраста. Уколико су играчке од дрвета оно мора бити чврсто, глатко и суво и да се од њега не одваја иверје. Ако је играчка начињена од крзна длаке не смеју да се лињају јер ће тако улазити деци у уста и очи. Важно је да не буду сувише тешке или да у случају ломљења дете може да се повреди. Безбедност деце је најважнија и приликом избора материјала и играчки. Заједничком игром са децом, када се играмо материјалима и играчкама за које нисмо сигурни како ће их деца користити, предупредићемо непријатности, много научити о својој деци и уживати у игри.

Љиљана Шарковић, педагог